Tags: Сабор архијереја СПЦ

У светској историји нема примера да неки народ ... даје своје за своје


Читајући (наравно на прескок) Отворено писмо председника Вучића Србима на Косову и Метохији, и слушајући ово дана (и месеци) у овешталим удбашким манирима оркестрирану медијску подршку овом све погубљенијем и у цајтнут сатеранијем маглопродавцу, коме је пала на памет, или на место где је некад може бити била памет, "епохална намисао" да један део територије Србије (који му за сада барем не јавно нико озбиљан и битан не тражи, а стратешки веома важан) мења за други део територије исте те Србије (тзв. Прешевску долину за 4 општине на северу Космета), и то назива коначним решењем, разграничењем и болним компромисом на који морамо бити спремни, некао се обсетих и пажљије прочитах Поруку Св. Архијерејског Сабора о Косову и Метохији са овогодишњег мајског заседања.

Поред много тога флоскулистичног и за прескок, и поред насталог неукусног и трагикомичног клацкања чича-Мике (или: чича-Миче и готове приче) (с чијег лица не силази безразложни осмех, који вероватно сведочи не о духовној ведрини, него о тзв. "неподношљивој лакоћи постојања" овог 80 и кусур-годишњака, кога не убија брига ни за шта, а може бити да је то рецепт за дуг и спокојан живот, можда не и тако садржајан, али: свако си има своје приоритете ...) између Цркве и државе, тј. оних који воде једну и другу (јеванђелски описаног немогућег истовременог служења Богу и мамону) ... ипак је предлажем Вашој, а и својој (поновној) пажњи.

Ветар дува где хоће (тј. Свети Дух), чак и кроз запарложене умове ... чак и ових и оваквих (којекакаквих и никаквих) српких архијереја. Част изузетцима, ако их уопште има.