Category: общество

Category was added automatically. Read all entries about "общество".

У светској историји нема примера да неки народ ... даје своје за своје


Читајући (наравно на прескок) Отворено писмо председника Вучића Србима на Косову и Метохији, и слушајући ово дана (и месеци) у овешталим удбашким манирима оркестрирану медијску подршку овом све погубљенијем и у цајтнут сатеранијем маглопродавцу, коме је пала на памет, или на место где је некад може бити била памет, "епохална намисао" да један део територије Србије (који му за сада барем не јавно нико озбиљан и битан не тражи, а стратешки веома важан) мења за други део територије исте те Србије (тзв. Прешевску долину за 4 општине на северу Космета), и то назива коначним решењем, разграничењем и болним компромисом на који морамо бити спремни, некао се обсетих и пажљије прочитах Поруку Св. Архијерејског Сабора о Косову и Метохији са овогодишњег мајског заседања.

Поред много тога флоскулистичног и за прескок, и поред насталог неукусног и трагикомичног клацкања чича-Мике (или: чича-Миче и готове приче) (с чијег лица не силази безразложни осмех, који вероватно сведочи не о духовној ведрини, него о тзв. "неподношљивој лакоћи постојања" овог 80 и кусур-годишњака, кога не убија брига ни за шта, а може бити да је то рецепт за дуг и спокојан живот, можда не и тако садржајан, али: свако си има своје приоритете ...) између Цркве и државе, тј. оних који воде једну и другу (јеванђелски описаног немогућег истовременог служења Богу и мамону) ... ипак је предлажем Вашој, а и својој (поновној) пажњи.

Ветар дува где хоће (тј. Свети Дух), чак и кроз запарложене умове ... чак и ових и оваквих (којекакаквих и никаквих) српких архијереја. Част изузетцима, ако их уопште има.

ОКТОБАР 14. ПРЕП. МАТИ ПАРАСКЕВА ЕПИВАТСКА (СРБСКА)

Служба у тзв. "Редовним Минејима".

Служба у тзв. "Руским зеленим Минејима".

Служба и житије тзв. царском ортографијом.

Служба и житије - рукопис монаха Вартоломеја из м-ра Гргетег на Фрушкој Гори, 1780. г. (цсл.) из збирке Библиотеке Матице српске (Нови Сад). Основна разлика у односу на претходне текстове је у неколико Литијских стихира које не налазимо у руским текстовима.

Акатист (цсл.), стр.25-32.

Акатист(срб.).

Акатист (преведен са срб. на  цсл.).

У цркви Ружици на Калемегдану у Београду се налази чудотворни извор св. Петке, где су мошти преподобне почивале неко време.

Све ове текстове смо прикупили још пре неку годину, али нам се још увек неда да их приредимо за објављивање - осим текста изворног србског акатиста на цсл. који смо објавили прошле године.

Видети опширније у нашем посту: МОНАХИЊА ЕВПРАКСИЈА (ЦВЕТКОВИЋ): ТРИ АКАТИСТА - ПРЕП. ЕВПРАКСИЈИ, СВ. В.МУЧ. ЈЕФИМИЈИ И ПРЕП. ПЕТКИ.

О иконама преподобне: често су избркане са онима св.муч. Параскеви, па као и у народу (поред очито великог поштовања) практично се и не зна о којој се баш Параскеви ради. Збрци доприносе и савремени "иконографи" мешајући (или не разликујући) специфичне карактеристике особених иконографија преподобне и мученице.

Пролози и разна "Житија светих" побројавају барем четири древне свет(иц)е са именом Параскева - Петка:

Тропар и кондак свт. Павлу, патријарху Српском

Тропар св. патријарху Павлу Српском, глас 8:

У Призрену си столовао као епископ рашко-призренски, * у најтежа времена престо Светога Саве преузео јеси, * Патријарше Свети, Павле Богомудри; * народ српски поучавао си Христовим заповијестима. * Због тога те је народ заволио * и за живота твога Светитељем прогласио, * миротворче и праведниче, * моли Христа Бога Човекољупца * да спасе православни род наш српски * и сав род хришћански.

Кондак, глас 3:

Родио се јеси у Славонији, * архипастир био на мученичком Косову, * на престолу Светога Саве си столовао, * и народ вјери хришћанској поучавао, * Свети Павле, оче наш, * моли Многомилостивога Господа да нам подари: * мир, спасење и живот вјечни.

[Саставио Недељко Томић, ученик IV разреда Богословије Светог Петра Цетињског, клирик Епархије зворничко-тузланске.

Преузето из образника за веру, културу и васпитање "Светигора" бр. 251, децембар 2015. г.
]

Београдски ранохришћански мученици: св. Донат и његов брат Венуст


Сремска Митровица, мало је познато, изван стручних кругова, да је овај град који се налази на западу Србије, близу границе са Хрватском, некада, у првим вековима н.е., заузимао изузетно значајно место у Римском царству. Римски Сирмијум, раскрсница путева, војни и стратешки центар, главни град у многим реорганизацијама провинција у оквиру империје, почевши од престонице Доње Паноније, преко Паноније Секунде, све до једног од четири најважнија града поред Никомедије, Медиоланума ( Милано, Италија) и Трира за време Тетрархије, у којем је столовао злогласни цар Галерије. За једне цареве престони град (Галерије) , за друге родно место (Декије, Клаудије II, Проб, Максимијан), Сирмијум је у очима Амијана Марселина (Ammianus Marcellinus) познатог римског војника и историчара старог века представљао " славну мајку свих градова".

Међутим, такође је мало познато, да је овај царски град био и велико судилиште и стратиште многих хришћана у првим вековима н.е. Галерије, сурови господар Сирмијума, један од царева за време Тетрархије, нарочито се истицао у прогону. Десетине и стотине хришћана довођено је у Сирмијум са разних страна провинције да би им се ту судило. У том броју били су и Свети Донат, ђакон из Сингидунума, и његов рођени брат Венуст, такође ђакон, на служби у Цибалији (Винковци). Као усрдни извршилац Галеријевих окрутних наредби појављује се Викторијан, старешина, који је управо и послат од велможа да би започео прогон хришћана заједно са члановима паганског свештенства. Баш по његовој заповести, Свети ђакон Донат, задужен за цркву у Сингидунуму, би ухваћен и бачен у тамницу. Ту, у тамници, свети мученик остаде целе ноћи будан узносећи молитве Господу, уједно крепећи и остале Христове војнике, ухваћене и заточене заједно са њим.

Collapse )

Минеји у преводу на србски језик (12)

На нашем сајту  у секцији "Богослужбене књиге" објављујемо Минеје у преводу (за сада незнано чијем) на србски језик (12).

СЕПТЕМБАР ОКТОБАР НОВЕМБАР ДЕЦЕМБАР ЈАНУАР ФЕБРУАР МАРТ АПРИЛ МАЈ ЈУНИ ЈУЛИ АВГУСТ

Напомена: почетком месеца смо их добили од једног пријатеља, нажалост за сада нам није доставио податке о приређивачу, одн. издавачу.

Нисам стигао да их прегледам готово ни летимично (осим што сам приметио да је нешто премештано или испуштано: као служба св. мучч. Ермилу и Стратонику), тако да још увек немам неки нарочити утисак. С једне стране: поштујем труд, јер посао је веома обиман, а и незахвалан - и вероватно свако (ко се имало разуме или мисли да се разуме у материју) помислиће да би то могао боље. С друге стране, поновићу оно што већ годинама говорим: није црквено-словенски толико туђ и стран и неразумљив језик, само би га требало "мало" учити, и то од основне школе, уместо њу-ејџ бајки и зизјулаштина које сада предају млађани вероучитељи  ...

И сума сумарум: свака част преподобном оцу Јустину, али експеримент богослужбеног срПовања је очигледно пропао (а да није ни завршен) и то захваљујући његовим главним пропагаторима и протагонистима  - тзв. Јустиновцима попут пенз. еп. Атанасија Јефтића ... А кад нешто пропадне испред тебе, треба се вратити корак уназад да не би и ти (идући тим истим путем) и сам пропао, дакле вратимо се лепо на црквено-словенски, који је између осталог заједнички богослужбени језик Словенских народа ... Није вера збирка готових рецепата, него се мало треба и потрудити, тј. напрегнути и интелектуално. Чини ми се да већина свештеника код нас чита молитве на српском, не зато да би народ боље разумео, него што је њима тако лакше, а и брже да смандрљају то што раде због (никад им довољно) новца.

Дешавало се да ми се понекад и свиди појање на србском, али пре неки дан: био сам на опелу једне познанице, и познати ми свештеник и млађани појац су појали на српском, и нимало ми се није свидело, чак ми се помало чинило и неприкладно, обашка раштимовано (неуглазбљено). Певање на српском народу који сваком (ретком) приликом (кад уђе у цркву или је око цркве) углавном демонстрира своју нецрквеност (додуше било би исто да је и на јапанском или мандаринском), "помало" личи на бацање бисера пред свиње.

Чему смо се смејели 90-тих и мало после, а сада штуцамо ...

Почивши патријарх Павле је био познат по својим умотворинама (у жаргону - бисерима), веселим досеткама - пошалицама ... чије су "жртве" углавном биле из његове радне околине, многе од њих се и сада препричавају међу веријућим и неверујућим Србима.

Сетих се неких од њих готово пророчких гледе пензионисаног еп. Атанасија (Јефтића) бившег Захумско-херцеговачког, који је пре 2000-тих година био поприлично омиљен у народу, превасходно због свог декларисаног (сада ми се чини и нападног, театралног) антикомунизма, а касније и антимилошевићевства.

Када је једном од "згодних" прилика ј-м Атанасије предлаган да се бира за епископа, тадашњи еп. рашко-призренски (а можда већ и патријарх) Павле је устао и рекао да Атанасије не може бити биран за епископа јер НЕМА ПОСЛУШАЊА. Тада смо се сви овоме смејали као још једном од Пајиних (тако је народ тепао патријарху као и сваком Павлу, додајући по некад испред: дека) бисера, а испоставило се суштој истини - да Атанасије није био за епископа, а и кад је изабран да се ту кратко задржао (изговарајући се болешћу, коју је у међувремену вероватно и стекао, мада не исте дијагнозе као почетна), и углавном порадио на пропасти своје сопствене душе и душа оних који су му послушни, попут оног несрећника Гргура што сам себе назва бускупом Дубровачким. Поред безглавог двојца Карануши-Морачанин који је задужен за растур Светосавских тековина, административну и медијску смутњу у СПЦ и преотимање епархија, он је корифеј и апологета богослужбене неообновљенске смутње.

Једна (можда још старија прича): када су на првим вишестраначким изборима комунисти "изгубили" од социјалиста (!!!) патријарх Павле му је говорио: Ето оче Атанасије, ваш живот више неће имати смисла. На зачуђено питање. Зашто? одговорио му је: Па комунисти су пали с власти, и ви нећете имати више кога да мрзите. ... Шта је било после и сами смо сведоци: Атанасије се стварно погубио у археографским ископинама, можданим гимнастика, хеликоптерима, штићењу превејаних лопова и лагаријама .... а предмет мржње је успешно заменио - ту је сад некадашњи му брат по духовном оцу - еп. Артемије (и понеки честити монах старог кова, попут архимандрита Венијамина) уместо комуниста. Жар мржње је исти, ако не и већи ... како то обично бива код народности од које он заправо потиче, а мање код народа на чију се стабљику лажно и безуспешно накалемљавао ... 

Традиција самољавања, а и саслуживања - тзв. молитвене осмине.

biskupiКо би други ако не опет Гргур Здурић (самоназвани) бискуп дубровачки, тако ти је то са безобразном децом, која се провуку без батина, казне или опомене - помисле да им је безобразлук прошао и да је то дозвољен начин понашања.

Прошле године смо имали нешто мало дилеме (0,001%) да ли је реч "само" о самољавању или о "стидљивом" саслуживању (а може бити да само нисмо имали времена ни воље да баш пажљиво прегледамо сав материјал), ове године нема никакве дилеме: Гргур је у орнату (додуше у свом неформалном стилу без камилавке и пане или митре), Владан вилозоф под епитрафиљем, чита се нешто, ђакон у стихару и са ораром кади ...

Нешто више слика на сајту Дубровачке бискупије, а и на сајту Захумско-херцеговачке епархије јер се они немају ра'шта стидјети ...

Званични сајт СПЦ наравно ћути о свему, гура под тепих, док се прашина не слегне ... наравно имају се преча посла: богојављенско брћкање, пријеми премијера и председника Сврбијице у одвојеним аудијенцијама ...

Повезани постови:
Српска "божанствена" траги-коме(н)дија - најновије.
Српска "божанствена" траги-коме(н)дија (наставак), илити: мали од скандала.
ЈАНУАР 19. СВТ. МАРКО (ЕВГЕНИК) АРХИЕП. ЕФЕСКИ, ИСПОВЕДНИК ПРАВОСЛАВЉА.

Има их вероватно још, али дати су некако најповезанији са ликом и делом овог недавно "докториралог" на зизјулаштини несрећника, за чију ће душу свакако одговарати његов падрон Атанасије (Јевтић), иако некако у ово време увек нестане из јавности ... Што рек'о весели Фиралет пре задњег "покајања": Ово (све више и више) није моја црква.

Текст екуменистичког „молебана“ одржаног 8/21.1.2015. у Дубровнику (фото) - update 27. јануара 8,00 ч.
[Ама НИКО други не доноси, а баш смо били радознали ... гледе квазилитургичности овог текста.]

Темплари, Мића и Фића, Столе и Веља, Апотаса и Живко, Дробивоје и Мирко ... снага народа ...

image Filaret_Mićević_sa_puškomitraljezom_1991._godine Serbian2
images episkop-atanasij-na-grobu-masona
papa1 poznanje-svrhe-svega-silom-vaskrsenja-6
irinej-bulovic ljubimRUKU1

Темплари сажаљевам случај ... овај пут ... но, радићете ви још на томе.

Бугарски патријарх Неофит после протеста верног народа и свештенства повукао предлог да се за епископа БПЦ изабере темплар. Званично саопштење оскудно, али довољно; ал' зато на "Борби за веру" нашироко и са сликама, наравно уз качење за нас, тј. наша посла ... Код нас им (побожном народу и свештенсрву) ово засигурно не би успело.

Сетимо се да и ми има(ђас)мо своје к .. е за (у)трку: пок. оца Стојана Дамчевића (кога сам познавао, али ми никад није био јасан; а постхумно сам схватио и зашто), митрополита Христифора (прота-Вељу Ковачевића), фра Живка Трифуновића (илити владику Лаврентија, који никако да оде у пемзију), мога "љубимца" Дробивоја См.дића (илити вл. Игњатија), друга комесара Мирка Карануши - Буловића (или Бачко-Бечког и свуда присутног супервизора спц-е) и немирног археографа и литургофалсификатора Апостасија Ганци Јефтића, за које не знам ни како да почнем, а ни како да завршим ... и ко зна кога још све не ... нпр. о новопеченом д-ру богословске зизјулаштине Гргуру Здурићу бискупу Дубровачком (илити Млађи сиротану) смо већ писали, писали и писали, па му због мрзи-ме овде поново нећемо посвећивати посебну пажњу.

Када смо во времја оно (негде 90-тих) наговорили једног другара да пита владику Данила (Крстића) да ли је могуће да ће Фиралет бити изабран за епископа на текућем Сабору, он је то категорички одб(ац)ио, и чак се "малкице" наљутио што га питамо глупости. Било је тада и нешто чланака и слика по новинама о "свет(л)ом" лику и делу веселог претендента Јеленка (због чега је углавном био извор спрдње што народа, а још више монаштва), и те године није изабран. Али одма' следеће јесте ... вероватно "делотворном" већином гласова, која је после демонстрирана више пута, на уштрб братске љубави и хришћанске (са)осећајности ... У међувремену је експресно "дипломирао" на БФ СПЦ (или БУ) на зазубице (и питање о смислу студирања и постојања) свим студентима који вредно и марљиво уче, скупљају болоњске бодове, мукотропно полажу испите, порађају се на старогрчком и старојеврејском код "омиљених" професора свих генерација ...

Можда и нема неке наоко везе једно са другим, овај бугарски Диша (или Мића - од презимена) је ипак редовно учио школе, за разлику од нашег Фиће (који је иако ес-пе-ес-овац ипак родољуб, такорећи национални прегалац, па можда и није у реду да с' нађе у овом "пробраном" друштву белосветских хох-штаплера) - али ипак показује шта (све) може верни народ у Бугарској, а шта (ништа) не може у Србији.

РЕШЕНИЕ от 9 декември 2014 г. за отмяна на епископското ръкоположение на архим. Дионисий Мишев

БИОГРАФИЯ на архимандрит Дионисий (Мишев)

РЕШЕНИЕ на Св. Синод от 28.11.2014 г. за епископско ръкоположение на архим. Дионисий Мишев

Тријумф Православља над темпларима у Бугарској, тријумф темплара над Православљем у Нишу: фото-видео

П.С.

Овај чланак је уствари требало да буде много краћи, и са мање слика ... али како одолети инспирацији. Срећа што немам много времена ...

Пример странпутица савремене српске иконографије ...

sr_mucenistvo_vukasina_v[1]Кад нам се ево већ приближава празник св. старца Вукашина из Клепаца, хоћу са вама да поделим једну своју тугаљиву импресију.

Већ дуже време ми ова икона (из ман. Ћелија Пиперска, рад монахиње Ангелине) на којој је пренатуралистички приказано страдање св. мученика Вукашина Клепачког боде очи (како се то код нас каже).

у крајичку меморије се сећам нечије, а не сећам се тачно чије приче [и не служи ми уопште на част што су ми се у овом случају измешале богонадахнуте и духовите (пуне Духа) речи владике Данила и Дробивојева трућања] да је икона прозор у вечност, тј. да би икона светога требало да приказује у тзв. есхатолошкој равни, тј. онаквим какав је у слави Господњој, а не онаквим какав је био у земаљском животу. Интересантно је да они који "Житија светих" проглашавају малте не за бајке, јер у њима по њиховим речима има свега и свачега; протежирају иконопис у коме има баш свега и свачега - натурализма, сентиментализма, фантастике и још које чега. Што би се рекло: свиња се окупала, па се у блату ваља (2. Пт. 2,22). Чини ми се да би код ових много делотворнија била једана "ћушка" свт. Николаја од многократног апеловања да с' дозову памети; иако ... за ове је сасвим сигурно да неће окренути други образ, ако им се икако дође и до првог.

Сами иконописци би овде могли боље, и више-мање ситничарећи, изнети занатлијске (мајсторске) замерке, ми ћемо само о композицији (распореду ликова светих и несветих) ове иконе, која би (Боже ме опрости) могла довести до тога да нехотице целивамо усташу кољача, уместо светога. Централно место на икони заузима кољач, а не светац?! Небески посматрачи, може бити и добро изабрани - св. ђакон Авакум Београдски као сличан по менталитету (вођен на набијање на колац, носи колац и пева: Срб је Христов, радује се смрти!) - у реду, а св. Пајсије ако сам добро прочитао због слабе резолуције (који је уствари преподобни)  - нисам сигуран баш зашто, а нешто немам ни времена да сад листам житија неколико преподобних Пајсија и тражим евентуалне аналогије. Набацани (или на неки незна(ве)ни начин распоређени) одсечени делови тела светога у дну иконе, такође остављају "помало" дегутантан утисак. Не ради се о квалитету нечијег стомака (који ипак не би требало доводити у искушење приликом целивања иконе посебно у храму), него о томе да би ова икона можда требало да украшава (наравно да говоримо о надземаљској естетици) нечији дом (или неки храм), а не да плаши ситну ђецу.

Лично мислим да је довољно за (цео) живот отићи једном у Јасеновац, и тамо се у спомен музеју (сит) нагледати усташких "божијих послова", и да не морамо баш да их овековечујемо на савременим српским иконама. Можда овог свега поштована монахујућа иконописатељка није ни свесна, већ само мала (молује, слика) у својој простодушности, и у својој "монашкој чистоти оданде" и не размишља као један "прљави мирјанин одавде", али зато би требало да постоји неко (наставник, инструктор, искуснији у иконопису) ко ће да је поучи разним аспектима иконописа, илити гледању кроз прозор (без нагињања), а не само да јој да боје и каже: малај. Иконопис је ипак и занат, који поред сликарског умећа подразумева и некаква теоријска (ерминијска) знања, која би требало знати (научити, савладати); а и теологија - коју би требало "помало" познавати, а не само прегнуће побожне душе мање-више за сликање талентованог појединца или појединке. Рећи ће неки да (мора да) постоји (чувена) уметничка слобода, а ја ћу им одговорити оно што је блаженопочивши патријарх Павле рекао оном попу који као свака птица певаше својим гласом: Да у шуми, али не у цркви. Тј. не у оној мери као у свету, јер нашу свештену слободу ограничава (спасењска) корисност, што би рекао ап. Павле (1. Кор. 6,12 и 10,23).

О онима који лицитирају са општепризнатим бројем жртава од 700.000 с намером избацивања барем једне нуле, не само (одавно) у хрватској пучкој и "знанственој" јавности, него (од не тако недавно) и у српској и то (високопрео)свештеној; као ни онима који своје "божије послове" заклањају иза фонда са именом ове часне старине - нећемо овај пут. Нека им служи на част и образ, посебно овима "нашима".