Category: еда

Category was added automatically. Read all entries about "еда".

Алекса Шантић: УСПАВАЋУ ЦВ'ЈЕТАК УСПОМЕНА МОЈИ'



Успаваћу цв'јетак успомена моји' —
И све златне часе кад сам сретан био,
Па нек' мирно цв'јетак у мом срцу стоји
На том истом мјесту гдје сам тебе скрио.

Увојцима златним твоје меке косе
Прекритићу цв'јетак, па нек' тако снива,
А моја ће душа мјесто тихе росе,
На заспало благо да сузице лива.

И тако, кад једном скрстим ломне руке,
У гроб ћу пон'јети то благо сред груди,
Па кад ноћу чујеш оне сјетне звуке,
Знај, заспали цв'јетак у гробу се буди ...

[1898.]

Десанка Максимовић: Крвава бајка - Крагујевачки (Шумарички) новомученици


Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани,
и сви умрли у истом дану.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
А педесет и пет минути
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.
Мисли су им биле пуне
истих бројки,
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго,
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у истом дану.
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели

Два попа и џогерка, или тако некако ...



Близу места где сам у недељу видео оно куче које се раскомотило у фотељи (готово граница Београдске и Сремске епархије), јуче поподне видех нешто готово хиперреално, као из Алмодоварових филмова, а помало ме подсети и на оца Пају, Белог Бору и његову младу (славни југословенски глумци Мија Алексић и Беким Фехмиу и нека Циганчица) из "Скупљача перја" ...

Пењући се уз благу узбрдицу, на даљини од око 50-так метара, испред себе спазих две поповске мантије, које ми по дефолту привукоше пажњу. Старији поп (чини ми се не више од 60-так година) иде позади, а испред њега на неколико корака млађи (као да је тек или недавно завршио богословију, значи 20-так година одприлике), који у левој руци држи торбу (налик оној коју носе лекари кад иду по кућама), а десном руком држи за руку младу жену обучену као за џогинг - у хеланке и мајицу на бретеле - све црне боје ...

Док сам идући за њима на одстојању премишљао какво је ово чудо, старији свештеник (може бити отац овом млађем) се благо окренуо са блаженим изразом лица који као да говори: Зар нису слатки? а млади пар је имао онај приглупи израз лица који имају заљубљени ... Да је било у питању двоје младих које се држи за руке и зателебљено гледа, вероватно ми ово и не би привукло нарочиту пажњу, али ове поповске мантије учинише призор хиперинтересантним, и покренуше у мени опет питања која ме "помало" гребуцкају низ година: 1) Каква и из каквих породица деца сада уписују поповске школе, а каква тек из њих излазе? 2) Каква чуда могу да направе "модерне" снајке кад дођу у кућу родитеља свога мужа? 3) Како се све креће ка Оном што није Бог, па и Црква - то јест оно што се пред нама појављује називајући се тим именом ...

Стадоше на семафору, а ја продужих даље путељком ... премишљајући где су били и шта су радили, може бити да су опојали неког на оближњем Бежанијском гробљу. Но, да су сели у лимузину, као и већина попова, ја их и не бих видео, и не бих сад претурао кроз главу разна досадна питања.

Слика нема, нисам био у позицији, а није ни било згодно ...

МАРТ 13. СВ. СВЕШТ.МУЧ. МОНТАН И ЊЕГОВА СУПРУГА МАКСИМА, БЕОГРАДСКИ (ТРОПАР И КОНДАК).

Београдски ранохришћански мученици: св. Донат и његов брат Венуст


Сремска Митровица, мало је познато, изван стручних кругова, да је овај град који се налази на западу Србије, близу границе са Хрватском, некада, у првим вековима н.е., заузимао изузетно значајно место у Римском царству. Римски Сирмијум, раскрсница путева, војни и стратешки центар, главни град у многим реорганизацијама провинција у оквиру империје, почевши од престонице Доње Паноније, преко Паноније Секунде, све до једног од четири најважнија града поред Никомедије, Медиоланума ( Милано, Италија) и Трира за време Тетрархије, у којем је столовао злогласни цар Галерије. За једне цареве престони град (Галерије) , за друге родно место (Декије, Клаудије II, Проб, Максимијан), Сирмијум је у очима Амијана Марселина (Ammianus Marcellinus) познатог римског војника и историчара старог века представљао " славну мајку свих градова".

Међутим, такође је мало познато, да је овај царски град био и велико судилиште и стратиште многих хришћана у првим вековима н.е. Галерије, сурови господар Сирмијума, један од царева за време Тетрархије, нарочито се истицао у прогону. Десетине и стотине хришћана довођено је у Сирмијум са разних страна провинције да би им се ту судило. У том броју били су и Свети Донат, ђакон из Сингидунума, и његов рођени брат Венуст, такође ђакон, на служби у Цибалији (Винковци). Као усрдни извршилац Галеријевих окрутних наредби појављује се Викторијан, старешина, који је управо и послат од велможа да би започео прогон хришћана заједно са члановима паганског свештенства. Баш по његовој заповести, Свети ђакон Донат, задужен за цркву у Сингидунуму, би ухваћен и бачен у тамницу. Ту, у тамници, свети мученик остаде целе ноћи будан узносећи молитве Господу, уједно крепећи и остале Христове војнике, ухваћене и заточене заједно са њим.

Collapse )

Минеји у преводу на србски језик (12)

На нашем сајту  у секцији "Богослужбене књиге" објављујемо Минеје у преводу (за сада незнано чијем) на србски језик (12).

СЕПТЕМБАР ОКТОБАР НОВЕМБАР ДЕЦЕМБАР ЈАНУАР ФЕБРУАР МАРТ АПРИЛ МАЈ ЈУНИ ЈУЛИ АВГУСТ

Напомена: почетком месеца смо их добили од једног пријатеља, нажалост за сада нам није доставио податке о приређивачу, одн. издавачу.

Нисам стигао да их прегледам готово ни летимично (осим што сам приметио да је нешто премештано или испуштано: као служба св. мучч. Ермилу и Стратонику), тако да још увек немам неки нарочити утисак. С једне стране: поштујем труд, јер посао је веома обиман, а и незахвалан - и вероватно свако (ко се имало разуме или мисли да се разуме у материју) помислиће да би то могао боље. С друге стране, поновићу оно што већ годинама говорим: није црквено-словенски толико туђ и стран и неразумљив језик, само би га требало "мало" учити, и то од основне школе, уместо њу-ејџ бајки и зизјулаштина које сада предају млађани вероучитељи  ...

И сума сумарум: свака част преподобном оцу Јустину, али експеримент богослужбеног срПовања је очигледно пропао (а да није ни завршен) и то захваљујући његовим главним пропагаторима и протагонистима  - тзв. Јустиновцима попут пенз. еп. Атанасија Јефтића ... А кад нешто пропадне испред тебе, треба се вратити корак уназад да не би и ти (идући тим истим путем) и сам пропао, дакле вратимо се лепо на црквено-словенски, који је између осталог заједнички богослужбени језик Словенских народа ... Није вера збирка готових рецепата, него се мало треба и потрудити, тј. напрегнути и интелектуално. Чини ми се да већина свештеника код нас чита молитве на српском, не зато да би народ боље разумео, него што је њима тако лакше, а и брже да смандрљају то што раде због (никад им довољно) новца.

Дешавало се да ми се понекад и свиди појање на србском, али пре неки дан: био сам на опелу једне познанице, и познати ми свештеник и млађани појац су појали на српском, и нимало ми се није свидело, чак ми се помало чинило и неприкладно, обашка раштимовано (неуглазбљено). Певање на српском народу који сваком (ретком) приликом (кад уђе у цркву или је око цркве) углавном демонстрира своју нецрквеност (додуше било би исто да је и на јапанском или мандаринском), "помало" личи на бацање бисера пред свиње.

Quo vadis Laurentie (два отворена писма еп. Лаврентију) или: Беспућа "Јустиноваца"


Једно тзв. отворено писмо еп. Лаврентију (дон Живку Трифуновићу) је написао ј-м Иринеј (тада и) Карануши (а сада само, ваљда да с' Власи не досете) Буловић, има га ту и тамо на интернету, тренутно пронађох само ово (вероватно има још понегде, ал' ми се неда да тражим) датирано у 7. дец. 1972. У шта се овај тада ватрени Јустиновац изметнуо сведоци смо и савременици.

А друго ј-м Артемија Радосављевића ових дана објаљено (из само њима знаних разлога) на сајту ЕРПиКМ у егзилу, датирано коју годину касније у 9. јуни 1974. Овај пак ватрени Јустиновац, од осталих Јустиноваца угаслог пламена, избачен из Цркве као главно сметало.

Тек да видимо да срПска божанствена траги-коме(н)дија није недавно почела (иако се захуктала и има новог истакнутог актера у лицу другог Иринеја, Гафриловића), већ јој "славимо" тако негде 40-годишњицу.

П.С.

Као што се може видети тројица од ових много машу рукама. Тумачи језика гестова илити гестикулација би вероватно имали шта да кажу на ово.

П.П.С.

Замислите да данас еп. бачко-бечком неко напише отворено писамце као он ономадне дон Живку, па тај не би освануо у мантији ...

Самољавање? Саслуживање? Ко ће ли га више знати ...





Није дотични у тзв. орнату, ал' стоји тамо где му никако није место, паралелно са папистом испред часне трпезе, а кардинал и надбискуп врхбосански Винко Пуљић латина неку молитву ...рече и коју. Све у свему, поприлично ми је мука од овог чича Микија, који као да је дошао да све поквари и упропасти до краја ... Што би Енглези рекли: Shame on you (што ће дотични вероватно разумети, као почасни доктор у Америке), а Срби: Бруко једна ... и тако ... ма имамо ми Срби доста пригодних израза за ове од овакве феле. Да ли је апостасија потпуна, или јој још недостају кључни детаљи ... закључите сами, нисам паметан; ал' да се све непријатније осећам гледајући непочинства врха СПЦ, и да ту нешто добрано "смрдуцка" томе утиску никако не могу да се отмем.

Једном приликом сам већ рекао: да ово што се догађа са владиком Артемијем може бити неко Божије промишљање, јер кад ови "наши" стигну тамо где су кренули изгледа незауставно и безповратно, барем ћемо имати код кога да одемо ... 

Архијерејска богослужбена а(та)на(са)рхија сликом и приликом ... ономадне


У недељу 17. маја (по н. к.) у Великом храму Св. Саве. Слике говоре више него речи (све у свему - тотални раскид са српском освештаном богослужбеном праксом - и древном и савременом), ал' није згорег да се мало и п(р)оговори, тј. укаже на понешто:

  • како су обучени архијереји, тј. шта који од одежди носи или не носи: архиепископ Јован као началствујући, по грчки - са митром и великим омофором, еп. Атанасије (Ракита) по српски, тј. по Павловски - са митром и малим омофором, два македонца с краја по грчки - са малим омофорима и пана-камилавкама, и корифеј "обновљенства" - пензионисани еп. Атанасије (Јефтић) бивши Захумско-херцеговачки по своме - без митре са малим омофором, и на месту које му не припада по нечему што би се звало протокол, овај пут без кечета, што је ипак за похвалу ... (Повезан пост: Дилема: кече или митра ...)

  • око честица чарџује (началствује) пензионисани еп. Атанасије (Јефтић) да би све било под контролом - тј. да би честице за мртве сигурно биле са дискоса убачене у путир за причешће верних, јер је Вранишковски био неко време у Русији (на лечењу), па се можда тамо оправославио и увео у богослужбени ред.

  • пензионисани еп. Атанасије (Јефтић) прима причешће из руку архиепископа (који успут говорећи није његов), како су се остали архијереји причешћивали не види се на сликама, ал' основано сумњам тако исто. Мада кад се пажљивије погледа слика бр. 3 - Ракита покушава да својеручно узме тело, иза леђа великог имењака.

  • И на крају пензионисаног еп. Атанасија (Јефтића) нема на слици ... сигурно је утекао, јер је Таса познат по томе што ни једно богослужење не издржи до краја.

  • И по обичају: још једна круцијална геста из уобичајеног репертоара пензионисаног еп. Атанасија (Јефтића) - представа за незнавене и играње са децом, тј. плашење исте. Овај га мали гледа поприлично равнодушно и сморено (заправо га и не гледа), и не наседа на Тасино глуматање. По томе би се могло рећи да ипак има неке над(иц)е за Србиј(иц)у.

Традиција самољавања, а и саслуживања - тзв. молитвене осмине.

biskupiКо би други ако не опет Гргур Здурић (самоназвани) бискуп дубровачки, тако ти је то са безобразном децом, која се провуку без батина, казне или опомене - помисле да им је безобразлук прошао и да је то дозвољен начин понашања.

Прошле године смо имали нешто мало дилеме (0,001%) да ли је реч "само" о самољавању или о "стидљивом" саслуживању (а може бити да само нисмо имали времена ни воље да баш пажљиво прегледамо сав материјал), ове године нема никакве дилеме: Гргур је у орнату (додуше у свом неформалном стилу без камилавке и пане или митре), Владан вилозоф под епитрафиљем, чита се нешто, ђакон у стихару и са ораром кади ...

Нешто више слика на сајту Дубровачке бискупије, а и на сајту Захумско-херцеговачке епархије јер се они немају ра'шта стидјети ...

Званични сајт СПЦ наравно ћути о свему, гура под тепих, док се прашина не слегне ... наравно имају се преча посла: богојављенско брћкање, пријеми премијера и председника Сврбијице у одвојеним аудијенцијама ...

Повезани постови:
Српска "божанствена" траги-коме(н)дија - најновије.
Српска "божанствена" траги-коме(н)дија (наставак), илити: мали од скандала.
ЈАНУАР 19. СВТ. МАРКО (ЕВГЕНИК) АРХИЕП. ЕФЕСКИ, ИСПОВЕДНИК ПРАВОСЛАВЉА.

Има их вероватно још, али дати су некако најповезанији са ликом и делом овог недавно "докториралог" на зизјулаштини несрећника, за чију ће душу свакако одговарати његов падрон Атанасије (Јевтић), иако некако у ово време увек нестане из јавности ... Што рек'о весели Фиралет пре задњег "покајања": Ово (све више и више) није моја црква.

Текст екуменистичког „молебана“ одржаног 8/21.1.2015. у Дубровнику (фото) - update 27. јануара 8,00 ч.
[Ама НИКО други не доноси, а баш смо били радознали ... гледе квазилитургичности овог текста.]