February 19th, 2021

ОДЛАЗАК ЂОЛЕТА И ПОВРАТАК ПРЛЕТА


Првобитни наслов поста In mеmoriam: Ђорђе Балашевић (11. маја 1953 + 19. фебр. 2021), како ми се мисли, током писања и многобројних едитовања, расплинуше и на лево и на десно, ипак сам променио.

Јуче и данас нам стигоше две топ-вести с бек-граундом Војводине: прва очекивана и за њу ћемо још видети каква је (мислим на избор патријарха, лично бих  више волео да се за српског патријарха бира владика који се зове Сава, Јоаникије, Арсеније и сл. али нек то буде моја лако занемарљива ситничавост; "помало" се прибојавам да смо добили патријарха који се неће скидати са телевизије, као и председник који му је чим-пре честитао), а друга неочекивана и тужна: оде Ђоле. (И овим случајем је председник својим телеграмом саучешћа, савесно испунио своју дужност главног церемонијал-мајстора у овом нашем циркусу. Одавно сам смислио једну пригодну изјаву на ову тему: Не дај Боже да ми патријарх служи опело, и да ми председник држи говор на сахрани, пусти ме да умрем к'о сав обичан свет редовним путем!)

Хвала Богу, осташе песме ... најбољи текстови, уз које су генерације Југословена (и Југославена) одрастале (од оних што су за заклетву Титу (с)певали стих до оних који га нису ни запамтили), скупљале његове албуме, ишле на новогодишње концерте (у шали се говорило да он ради само један дан годишње и од тога живи целе године), грохотом се смејале његовим шалама и препричавале их.

Поред неоспорног Божијег дара и мајсторског склапања речи (о чему је и сам понекад говорио свестан од Кога му је то), чини ми се да се временом некако погубио у својим светоназорима, нарочито у оним политичким, и упао у српски ауто-шовинизам, и да му се то некако одразило на искреност (која се увек због нечега тражи од певача) и на смањену популарност, која је ипак остала голема, био је вероватно највећа зезда на просторима бивше Југославије после Здравка Чолића.

Са одрастањем (илити тачније старењем) некако ми је Бане Крстић и његов "Гарави сокак" постајао омиљенији од Балашевића и "Раног мраза", мада слободно се може рећи - барем за копље испод, и музички и текстуално ... али ја ту и нисам баш (сасвим) непристрасан, јер Бане с податаком у биографији да је синовац владике Данила Крстића, код мене има већ предност и пре почетка дискусије ко је бољи ...

Питаће се неки зачуђени (можда и "помало" саблажњени) побожни и благочестиви читалац (који ипак не дуби све време на глави већ помало и завирује по мрежи) како сам и по којој памети све ово спојио, да не кажем смућкао ... па лепо рекох на почетку: по бек-граунду Војводине. Морам признати, мада се том читаоцу то вероватно неће свидети (јер ће сматрати да би као верујући човек требало да имам другачији распоред приоритета), али мене је више такнуо Ђолетов одлазак, него Прлетов повратак (култна серија "Повратак отписаних" у којој је Прле један од главних ликова, наравно да два лика немају неке нарочите везе осим истог надимка из детињства). Кад сума-сумарум сведем своја надања и очекивања од "ове и овакве наше" СПЦ, своде се на једно: да се коначно не распадне за мог живота.

Е сад, у ову причу не успех (до сада) да уденем и "коронисаног" и "из болнице одбеглог" (како неки кажу, ако им је веровати) пензионисаног владику Атанасија (Јефтића), мада је и он годиницу-две био владика у Вршцу, па би могао некако да се уметне у поменути бек-граунд, елем: Желим му сваког здравља, и телесног и душевног. Ако ништа, јесте да нам није свима по мери и по вољи, и да више ради наопако него право, и да се одавно погубио "обилазећи земље и градове", и постао "помало" и покварен а не само јуродив (у преводу на српски: луд), али нас ипак забавља својим прикљученијима, попут најновије агитације по Жичи и околини.

Update 22. фебр. 2021. г.: Изјава саучешћа патријарха Српског г. Порфирија породици Балашевић.