May 19th, 2019

Да ли је и у СПЦ било сумњивих канонизација?

Поводом смрти великана југословенског и српског глумишта Михајла-Мише Јанкетића, опет се појављују чланци типа оног о попу Маци-кољачу у прежутом "Куриру".

Прича је мање-више позната широј јавности (као и неколико сличних) и зато се нећу задржавати на њој, нити утврђивати колико је тачна, или нетачна, нити спорити са личном трагедијом било кога. Лично сам и породично склонији црнима него црвенима, који су дошавши на власт поприлично несиментално се разрачунали са идеолошким противницима, неки и рођеном браћом (попут друга Темпа), а потом своје злочине фризирали, а четничке "помало" и накитили. Опет сматрам да су се међусобно "мало" нарезивали, ко колико и ко кога више ствар је историјске науке. Ипак: све је то прошлост, и то тамо треба и (о)ставити, а да нам неке среће и берићета нису донели ни једни, ни други - лако је установити и без неке "тешке" науке.

Пошто код нас у СПЦ не постоје комисије које би се овим (или било чиме) озбиљно бавиле и припремале предлоге за саборска решења, све је остављено архијерејској господи да решавају на својим саборима, нажалост као и све: методом трговине и прегласавања. Не може а да се не примети да се повећао број канонизованих жртава политичких разрачунавања, које до ових наших "незаборавних" година никоме није падало на памет да канонизује - поштовани су и служени су им парастоси - и то је било све. Случај како се покушала (и хвала Богу - пропала) "канонизација" Петра II Петровића Његоша - "Ловћенског тајновидца" више је него сликовита за "трулост у држави Данској".

Код Руса се у неколико последњих година десио случај тзв. деканонизације (или тихог, тајног брисања из календара неких светитеља) новомученика за које се накнадно "испоставило" да су поклекли под КГБ тортурама и сарађивали, издавали и сл. О овој "деканонизацији" се код Руса са поприлично жустрине и горчине писало у више наврата, уз прозивање игумана Дамаскина Орловског, у чему је учешћа узео и наш иначе (углавном) смирени и одмерени ЖЖ-френд о. Максим Пљакин. Опет како се Руси баве својим новомученицима, нама може само да изазове жал што није тако или слично код нас.

Доста тога у СПЦ не ваља, између многог и ово, мени се не да да о овоме пишем надуго и нашироко, зато овде само набацујем више као тему за размишљање. Знам ја да комунисти, и њихови следбеници, из ових или оних разлога подоста лажу, јер се Бога не боје, и људи не стиде; али би свака оваква писанија о Маци-кољачу неко требало да узме у озбиљно разматрање, а не да нам у цркви ствари решава тајно, онако како се то ради у служби за коју неки раде.