February 1st, 2019

Два чуд(ес)а св. арханг. Михаила из два рата међу Србима

Преврћући по џемаил налогу давну пошту еда би пронашао нешто што ми је неко некад писао и ја њему, налетох на једну драфт поруку (припремљену, а непослату).

"Чуо сам или читао поодавно о овоме, па баш неће бити од речи до речи препричано, али може бити некоме и интересантно.

Негде на Солунском фронту је неколико пута током ноћи једном нашем сељаку-ратнику долазио у (сно)виђењу некакав младолики и леполики официр и шутирао га да би се померио са места где је спавао. Ово се поновило неколико пута, али се војник само окретао на другу страну и настављао да спава. На крају је официр све ово поновио још грубље и припретио му, па се војник уплашио и решио да га послуша. Само после неколико тренутака на место где је лежао пала је граната и све разнела. Сутра је питао саборце да ли је неко од њих ноћас видео неког младог и лепог официра, сви су га гледали бело и говорили му да му је то од контузије. Да ли је његов лик касније препознао на некој икони или фресци, тога се не сећам тачно, а може бити.

Из задњег рата, негде у Србској: војник на осматрачници је имао виђење на јави необичне иконе Св. архангела Михаила која иде на њега као да хоће да га прегази. Ово се исто понављало неколико пута, на крају је било толико снажно да се војник уплашио и сишао са осматрачнице. И у овом случају је само после неколико тренутака граната разнела место на ком је војник до скоро био."

Нисам неки претерани чудољуб(ац), али ето ово ми је интересантно, као и кад нпр. прота проф. д-р Драган Милин (може се рећи окорели рационалиста, који "помало" са подсмехом увек говори о "научно-теолошкој визури и методи" свога оца поч. проте проф. д-ра Лазара Милина, најпознатијег српског апологетичара) прича о бројним чудима св. Петке којих се осведочио на Калемегдану током вишедеценијске свештеничке службе у тзв. Професорско-докторској колонији.

Рационализам једноставно нема паметан одговор на чуд(ес)а Божија, све што покушава да каже звучи као оно код ап. Павла: Правећи се да су мудри полудеше (Рим. 1,22).