novisrbljak (novisrbljak) wrote,
novisrbljak
novisrbljak

aрхимандрит м-р Алексеј (Богићевић): ГРОБ ПОСЛУШНИКА ЈОВАНА

ПРИЧА ИЗ КРУШЕВИЦА

Петар Први Цетињски (1794-1830) био је духовни и световни владар Црне Горе, која је била теократска држава, што значи да су Митрополити били господари државе. Свети Петар Цетињски послао је свог послушника да обави неки поверљиви посао у Требињу. Било је то око 1820. године.

Кад се по обављеном послу послушник Јован враћао, реши да заноћи у селу Крушевице, у којем је Свети Петар неколко пута боравио и ноћивао. Крушевице су велико село изнад Херцег Новог, испод Оријена.

Послушник Јован је јахао доброг коња на којем су биле бисаге. Зли људи су помислили да носи злато, па су га двојица напали из заседе и убили. Тако пострада послушник и мученик Јован. На брзину су га сахранили поред неког сухозида (зидови који се зидају сувим каменом и тако ограђују њивице). Прошло је десетак дана, а Јована није било. Распитао се Свети Петар Цетињски и сазнао да је Јован здрав кренуо из Требиња. Виђали су га успут, али му се од Крушевица губио сваки траг. Досети сејаду Свети Петар Цетињски и када је дочуо за Јованову смрт, проклео је убице речима: „Ко уби мог вјерног слугу Јована, дабогда прво загрмјело њега погодило." Није прошло много времена, кад се једног ведрог дана на небу појавио облачак који је врло брзо прерастао У велики облак, загрмелојеи громјеубиоједне нина. Ово страдање од удара грома и погибију гог човека народ је одмах повезао са смрћу слуге Јована. Тако је остало да се прича и препричава.
А клетва Светог Петра била је тешка. И данас се у Црној Гори памти како је страдао онај кога је Свети Петар проклео.

Младићи из породица људи који су убили послушника Јована, чували су овце у близини Јовановог гроба. Тамо су лети и ноћевали. У току ноћи пастирима се јавио послушник Јован. Пастири су престрављени побегли кући, али од тада почиње потпуно пропадање ових породица.

Пастири су почели да луде. Виђали су Јована и ноћу и дању и у ужасном страху говорили: ,,Ево га, иде!”

Видећи страдање две породице, рођаци су уредили гробно место Јованово и оградили га тесаним каменом, не би ли ублажили страдање и на неки начин искупили грех који је учињен.

Причу о гробу слуге Јована знали су сви у селу и то место је поштовано до Другог светског рата.

Касније је нови ггут прошао са десне стране имања и гроб не може да се види пошто је око 100 метара удаљен од пута, полако је пао у заборав.

СВЕЋА КОЈЕ СЕ САМА УПАЛИЛА

Овај догађај, иако се догодио пре око 150 година, и данас живи и препричава се у Крушевици. Потомци Миличини, као и род и родбина, казују о тајанственом догађају.

Милица, мајка Јована Бојевог Томашевића, ишла је у Херцег Нови да купи славску свећу за Светог Луку, њихову крсну славу. Тада су свеће биле права реткост и морало је да се иде до великих цркава у удаљеним местима да би се слава како ваља прославила. Купила је Милица свећу и неке потрепштине за кућу. Све је ставила у напртњачу коју је носила на леђима, а славску свећу, као највећу драгоценост, носила је у руци. Пожурила је кући да би стигла за видела. Пут до куће је дуг и мукотрпан. У то време од Херцег Новог до Крушевице и и навише према побрђу водио је стари колски калдрмисани пут. Милица није успела у село да стигне за видела. Спустио се мрак кад је била на домак села. Јованов гроб је био поред пута са десне стране, одмах иза међе куда се пролази. Кад је прошла близу гроба Јовановог, побожно се прекрстила јер су то место поштовали. У то се славска свећа сама упалила и горела је све до њене куће, кад се угасила.

Било је доста необичних појава код гроба Јовановог.

КОБНИ СAВЕТ ,,ВИДОВЊАКА”

Између два светска рата човек из села имао је стадо оваца које су одједном почеле да се разбољевају и липсавају. Оде тај човек са пријатељима код ,,видовњака” који им је рекао да ископају лобању из неког старог гроба, истуцају је у прах и са сољу дају овцама, па ће престати да липсавају. Они тако ураде. Како нису били из села, највероватније нису знали чији је то гроб. Раскопају гроб, изваде Јованову главу, истуцају је и са сољу дају овцама! Стадо оваца је ноћевало баш на месту безименог гроба. Са њима је ноћу био пастир. У току ноћи младићу се у светлости јавио младић Јован. Рече ко је и како је пострадао. Пастир престрављен побегне кући оставивши овце. Тада је кренуло пропадање породице. Кад је био на самрти последњи из те породице, пролазио је туда неки калуђер или свештеник који је од Требиња преко Крушевица ишао за Црну Гору. Замоле га људи да дође и прочита молитву једном човеку на самрти.

- Не може да живи, а ни да умре - кажу. Свештеник се одазвао, али како је прилазио кући, само се тргаои рекао:

- Куд ме доведосте овде? Овде је неко урадио неко зло! - Тако су нестале две породице.

Скоро два века се у селу Крушевица препричава прича о страдалом младићу, као и о страшној казни која је стигла потомке оних који су недела починили.

То парче земље на којој је Јованов гроб, касније су купили преци оца Луке Милошевића (протосинђела манастира Светог Луке у Бошњану). Његов отац Божидар, кад је био у посети манастиру, испричао је архимандриту Алексеју причу о Јовану и његовом страдању.

Протосинђел Лука каже: „То парче земље, звано Мацанова ограда, купили су моји родитељи и уредили мјесто око гоба Јовановог.

Увијек се палила свијећа за велике празнике када се ишло у Херцег Нови. За задушнице смо палили свијеће у огњишту и једна је била намјењена за слугу Јована и увјек се напомињало да се он никад не заборави и да му се свијећа увјек пали када и за наше упокојене члановее породице”.

Кад сам чуо причу о страдалнику Јовану, рекох: „Лука, на том гробу ти треба одмах да одслужиш помен."

Првом приликом, кад сам био у гостима код Лукиних родитеља у Крушевици, после Литургије сам рекао да желим да идем на гроб мученика Јована! То је изван села, идући ка Херцег Новом. Са мном су кренули Љубица, мајка Лукина, брат Саво, стрина и брат рођени. Био је са нама и физиотерапеут из Игала.

Кад смо се приближили, осетим јак мирис оригана. Питам: „Љубе, има ли овде оригана?" „Нема оригана у Крушевици", одговара ми. Прескачемо папрат, све зарасло, и дођемо на гроб. Кад тамо - гроб пун оригана - али расте само на месту где је гроб мученика. Одслужим помен.

Уберемо неколико гранчица и понесемо са гроба. Рекао сам Луки да стави камени крст на гроб мученика Јована и одржи помен.

Ми смо људи слаби и кратког памћења, па понекад мора Свише да нам стигне опомена да памтимо и помињемо у молитвама.

Прости, Господе, душу раба Твога Јована, мученички пострадалог, у новија времена од многих људи заборављеног (али од Господа није).

[преузето из књиге: Приче из незаборава, Манастир Св. Луке, Бошњане, 2018. стр. 47-51.]
Tags: Књиге, Разно, архим. м-р Алексеј (Богићевић)
Subscribe

  • Post a new comment

    Error

    default userpic

    Your IP address will be recorded 

    When you submit the form an invisible reCAPTCHA check will be performed.
    You must follow the Privacy Policy and Google Terms of use.
  • 0 comments