novisrbljak (novisrbljak) wrote,
novisrbljak
novisrbljak

СВТ. ЛУКИЈАН (БОГДАНОВИЋ), ПОСЛЕДЊИ КАРЛОВАЧКИ ПАТРИЈАРХ (1867 + 1913)

Срђан Ерцеган, Лукијан. Православни архиепископ карловачки, Митрополит и Патријарх српски 1908-1913, Српска православна Епархија сремска, Сремски Карловци, 2013, 339.

Највећи број православних Срба који су насељавали територију Аустро-угарске монархије, у погледу црквене организације, припадао је епархијама које су заједно биле организоване у Карловачку Митрополију, названу тако по њеном административном центру – Сремским Карловцима. На Мајској скупштини 1848. године, митрополит Јосиф Рајачић проглашен је за патријарха, што је потврђено манифестом цара Франца Јосифа, и од тада су поглавари Карловачке Митрополије носили титулу патријарха. Последњи патријарх са седиштем у Сремским Карловцима био је Лукијан Богдановић, који је убијен 1913. године са циљем да српски народ у црно-жутој монархији, у припремљеном Великом рату, буде без духовног поглавара.

Књига говори о животу и раду (сасвим оправдано је рећи служењу) последњег поглавара Карловачке Митрополије, на свим послушањима које му 5 је Црква одредила. Аутор је књигу написао проучавајући велики број архивских докумената, меморских записа и новинских чланака с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, а користећи и бројну релевантну литературу. То је било неопходно, јер су живот и служење патријарха Лукијана приказани у најширем културном и друштвено-историјском контексту.

Садржај књиге је Поделен на поглавља са оригиналним насловима. После Предговора, следи поглавље Српски Мајерлинг, јер је том синтагмом називана патријархова трагедија, због неразјашњених околности под којима се одиграла. Аутор овде каже да „нема много историјских личности које својим животом и нарочито својом мистериозном смрћу, на тако убедљив начин сведоче о сумраку великог Аустро-угарског царства, као што је то случај са патријархом Лукијаном Богдановићем“. Након поглавља Карловачка Митрополија, следи поглавље Дворски калуђер. У њему, после података о месту и времену рођења (1867), породици, школовању и монашењу Лазара Богдановића, читамо о његовом успињању на хијерархијској лествици, под покровитељством свог ујака, патријарха Георгија Бранковића. О избору за Епископа будимског као и послушањима архимандрита Лукијана, која су претходила том избору, говори се у поглављима Прeчaсни архимандрит бесчински и Архијерејска митра.

Нарочито поучно је наредно поглавље, под насловом Богом чувана Епархија будимска. Ту сазнајемо да је епископ Лукијан „убрзо по доласку у престоницу (26.3.1898.), обишао све црквене општине, да би се упознао са њиховим стварним стањем. Он није патио суд лeвaнтинске инертности која је изградила толике баријере између обичног народа и његових невидљивих пастира, знајући да као духовни лекар мора непосредно походити, тешити и спасењу приводити...“. Током тих путовања, схватио је да се српске вероисповедне школе налазе у веома лошим приликама, па је „као бивши наставник, који је упознао проблеме са којима се суочавала просвета, чврсто дао реч да ће свагда, на сваком месту, заложити сву своју снагу не би ли помогао Богословију и друга училишта. Из ове перспективе, може се констатовати да је обећање у потпуности испунио, јер је на издржавање школа у његовој епархији касније утрошено 100.000 круна. Отклањао је уочене недостатке, лично им дарујући неопходна учила, ангажујући квалификоване учитеље и наговарајући богате људе да постану донатори угрожене просвете. Када су управе четрнаест будимских школа завапиле за помоћ због неодговарајућих и понегде опасних зграда, у којима се одвијала настава, основан је одбор који је прикупљао средства потребна за подизање нових школа. Са прилогом од го 10.000 круна, епископ будимски, који је лично стао на чело одбора, постаје његов највећи добротвор, побудивши „једног Дунђерског, Вујића, ... да знатне дарове полажу на олтар пресвете, али и оног сиромаха са голог Велебита или банатске Црне Горе, да и они својоом крајцаром притекну у помоћ браћи својој у будимској епархији“. На тај начин, прикупљено је 130.000 круна, из којих су подигнуте солидне зграде у Помазу, Чобанцу, Бати, Вемену, Доњој Нани, Илочцу ..., изборио се да просветним радницима буду исплаћене прописане плате , ... а својим личим утицајем испословао да општине у Ловри, Болману и Качфали отворе и другу школу. Ловранској општини притекао је у помоћ ... снабдевши је богато училима.“

Аутор монографије каже да „документација сачувана у сентандрејском епархијском архиву сведочи о његовој непрестој бризи „о васпитању деце предшколског узраста и њиховом упућивању у обданишта“. Затим „посебну пажњу епископ је посвећивао веронауци у невероисповедним или средњим школама. Није дозволио да ниједан ученик, чак ни у далеком Лошонцу или Шопрону, остане без верске наставе. Често је лично присуствовао часовима и нарочито испитима ... Да је Лукијанова брига о српској просвети сезала до дирљивих детаља, види се по томе што је 1899. године, ... препоручио својим одборима да за школске библиотеке набаве ... књигу песама Ј. Јовановића Змаја“.

Епископ Лукијан се бавио и економским напретком своје пастве, па подстиче оснивање петнаест земљорадничких залруга, али и читаоница, певачких друштава, женских задруга. Епископ Лукијан свим силама подржава рад „Привредника“, добротворног друштва које је стипендирало школовање сиромашне деце из пасивних крајева. „По владичиним посебним упутствима, ова деца су родитељски пажена, са посебним акцентом на развијању религиозних осећања, организована су им предавања у школи, редовни одласци на црквене службе и срдачни позиви на празничне трпезе православних Ceнтaндрејаца. Често би их владичин повереник водио на краће излете ...“

До краја Лукијанове управе, „у Будимској епархији било је преко пет стотина Привредникових питомаца“. О њима је бригу водио епископов секретар. За време Лукијанове управе, обновљени су и осигурани од пожара и грома сви храмови и црквени објекти.

О животу епископа будимског, детаљно се говори у одељцима Тамни облаци, Владичански двор у Будиму, Велики и сјајни свет (пријатељски односи са угарским племством, одласци у музеје и опере, посете Лондону и Паризу 1900. године, а пре свега господски манири и укус, нераздвојни од монашког начина живота), и Три необичне сахране (Епископа бачког Германа Опачића, краља Милана Обреновића и патријарха Георгија Бранковића).

У поглављу Избор Патријарха, видимо негативне примере мешања бечког двора и српских политичких странака у живот Цркве. Избором за Патријарха (1908), Лукијан БогдДановић наставља крстоносно служење Богу и српском роду. „И као поглавар Митрополије, ... наставио је да са много љубави и личних прилога, развија запуштене институције српске просвете ... Захваљујући патријарховој иницијативи, Благодјејаније, које је за сиромашне, а добре ученике основао митрополит С. Стратимировић, преуређено је у модеран гимназијски интернат“, у коме је бесплатан смештај уживало 40 гимназијалаца. Годишње је за издржавање Стефанеума, патријарх уплаћивао 5.000 круна, „за побољшање хране штићеника“. Много је учинио за Гимназију, за коју је набавлен пот пуно нов намештај, а сви кабинети су добили најмодернију опрему. Са директором Гимназије повремено је посећиво часове физике, која га је интересовала. Када је хрватско-славонско далматинска влада одузела право јавности Српској Учитељској школи у Пакрацу (1909. године), „патријарх се томе најенергичније успротивио“. „У марту 1910. године, лично је отпутовао брзим возом у Загреб“, а након месец дана, Учитељској школи у Пакрацу, враћено право јавности.

Патријархова харитативна делатност, омогућена је приходима са имања у Даљy, чему је у књизи посвећено посебно, веома занимљиво поглавље. Патријарх Лукијан је отишао на лечење у бању Бад-Гастајн и тамо нестао, 1. септембра 1913. године. Тело патријарха је пронађено у речици Ахе, неколико дана касније. О мученичком крају патриjaрха, у књизи је написано веома много. Сахрана је обављена у Сремским Карловцима, на којој је као изасланик Краљевине Србије присуствовао генерал Божа Јанковић, под чијом је командом, ослобођено Косово и задржан главни напад Бугара на Брегалнци у Балканским ратовима. Народ му је клицао, па је непосредно по полагању патријарховог тела у гроб, завладала непимерена национална еуфорија.

Поред живота и служења паријарха Лукијана, правећи екскурсе и дигресије у тексту, аутор детаљно излаже жиживотописе патријарха Георгија Бранковића и његове је породице, затим епископа д-р Георгија Летића, д-р Иринеја Ћирића, д-р Максимилијана Хајдина, д-р Илариона Зеремског, Митрофана Шевића и других. Такође, много тогa занимљивог и непознатог можe ce cазнати о Карловачкој Богословији, фрушкогорским манастирима, српским политичким странкама тог доба, црквено-народним саборима, итд.

На крају, аутор изражава благодарност српским Eпископима, сремском Господину Василију – јер му је омогућио истраживање и објавио књигу, бачком Гостюдину Иринеју – захваљујући коме је осмишљења привлачнија страна књиге и омогућено истраживање у Патријаршијској библиотеци у Београду, и шумадијском Господину Јовану – јер му је дозволио коришћење заоставштине блаженопочившег владике Саве.

Треба истаћи да књига садржи велики број старих, али веома квалитетних фотографија, како патријарха у разним животним периодима и приликама, тако и других епископа – њ гових савременика, као и неколико значајних догађаја (пре свих, са устоличења патријарха 1908. године). У књигу је унета и потресна фотографија патријарховог тела, после проналаска у реци Ахе. На насловној корици Књиге налази се слика Узбуркано мope, коју је насликао Урош Предић 1910. године, по жељи патријарха. На слици, чије је објашњене дато у књизи, Патријарх Лукијан клечи пред Светим Николом, а руком показује на узбуркано море, на коме је брод Српске Цркве, који је у опасности да буде потопљен (у тамној позадини су торњеви карловачког Саборног храма). Светитель силази са трона, благосиљајући патријарха, а у левој руци држи Јеванђеље са поруком Претерпјевиј же до конца, тој спасен будет.

Дела попут овог, која обрађују теме из историје Карловачке митрополије, ретко се објављују. Треба поменути и оно што карактерише ову монографију, а то су обим проучене грађе, оригиналан и динамичан стил писања, као и ауторово остајање у духу црквеног Предања, што није случај код неких савремених историчара. Због тога ову изузетну књигу треба да читају православни хришћани, али и сви заинтересовани за српску (црквену) историју.

Милош З. Јелић
Жички благовесник (часопис епархије Жичке), септ.-дец. 2014. г.

Каталог изложбе: Лукијан Богдановић - последњи Карловачки патријарх (1908 +1913).

Служба свт. Лукијану (Богдановићу), патријарху Карловачком, твореније монахиње Стефаниде (Бабић).

Tags: Изложбе, СПЦ, Србски новомученици, Чланци, свт. Лукијан (Богдановић)
Subscribe

  • Post a new comment

    Error

    default userpic

    Your IP address will be recorded 

    When you submit the form an invisible reCAPTCHA check will be performed.
    You must follow the Privacy Policy and Google Terms of use.
  • 0 comments