еп. Антоније (Пантелић): Oдноси СПЦ и РПЦ на основу докумената из руских архива.

Немам, мајке ми ... Дај ми 100, да ти вратим 50 ... Видиш како си љеп ...



Ова догодовштина патријарха Порфирија, док се шетао са колегом метрополитом Бозанићем по Загребу, подсети ме на то како је његов претходник, поч. патријарх Павле "делио милостињу" испред Саборне цркве у Београду.

Наиме дека Паја никад није носио ни буђелар ни сат са собом, па су попови из Саборне цркве ишли по њега у Патријаршију пред вечерње, а и милостињу (хтели - не хтели) делили уместо њега, на његово "Оче, подајте човеку (жени) неки динар". Пошто су неки од тих попова познати као среброљупци или тврдице, (поучени искуством) трудили су се да имају уз себе довољно ситног новца, или су се трудили да претходно растерају просјаке са пута куда ће проћи са патријархом - некад су звали полицију, а некад су то радили и лично, чак уз понеко шутирање оних нападних и недоказаних.

Чини ми се да се патријарх Порфирије овде једноставно није снашао, и вероватно би овој Циганки нешто и уделио ако ништа да му не додијава ... али сасвим је вероватно да ни он уз себе није имао новце, шта год писало у коментарима испод клипа на Јутјубу.

Никола Лукић: Два непозната пролога српским патријарсима

Универзитет у Београду, Православи богословски факултет, Београд

Сажетак: У раду ћемо представити два до сада непозната пролошка житија српских патријараха - Светог Пајсија Јањевца (1614–1647) и Светог свештеномученика патријарха Гаврила I Рајића (1648–1655), који је мученички пострадао 1659. године. Иако је патријарх Гаврило прејемник патријарха Пајсија, његова мученичка смрт омогућила је да он први добије светитељски култ и светитељску службу, али без пролошког житија. Светитељска служба патријарха Пајсија, још увек није написана, штавише, до сада нам није позната ни једна њена химнографска нити хагиографска јединица. У овом случају пролошко житије патријарха Пајсија ће представљати први постојан и за сада једини познат хагиолошки састав из прошлости који сведочи у корист светитељског култа патријарха Пајсија. У садржају Антонијеве бележнице (АСПЕБ ГР 45), рукописног састава из XIX века, открили смо поменуте прологе који недостају. Тим пролошким саставима не попуњава се само недостатак потребних текстова него се реконструишу и најранија позната сведочанства у корист поменутих светитељских култова ова два у свему истакнута српска патријарха. Представићемо историјски развој њихових култова и приказати оригинални текст светитељских пролога који недостају и на тај начин ћемо попунити постојећу лакуну.

Кључне речи: Антонијева бележница, пролошко житије, светитељски култ, патријарх Пајсије, патријарх Гаврило, Србљак.
Уставщик

Святых мучениц Софии и трёх её дочерей Веры, Надежды и Любови

В славянской Минее на память святых мучениц Софии, Веры, Надежды и Любови содержится только вседневная (четверичная) служба (три стихиры на воззвахах, канон с кондаком без икоса). Греческое восполнение минейной службы до полного всенощного бдения с малой вечерней написал протопсалт Леонид Филиппидес; оно опубликовано в блоге «Ακολουθίες Αγίων». Тропарь из этого последования перевёл клирик «кирикитского» Синода греческих старостильников, покойный священник Андрей Сиднев aka iasidnev. Язык этого перевода несовершенен, но, тем не менее, предлагаю его читателям «Заметок»:
Тропарь, глас 1.
Подобен: К
амени запечатану:
Трех преславных дев, Софиино прозябение, Веру, Надежду и Любовь, пламенне песньми почтим. Укрепляемы бо силою Креста, претерпеша мучения болезненныя, и мечем усекаеми главам, мученическим венчалися венцем. Слава укрепившему их, слава тем прославиша, слава действующу за них всякая исцеления.
Update: Как напомнил в комментарии novisrbljak, несколько стихир из службы протопсалта Леонида были переведены в сестричестве святителя Игнатия Ставропольского (Москва) и опубликованы в их блоге.
В «Тропарионе», подготовленном к изданию Евгением Сергеевичем Кустовским aka prochor, приведён следующий тропарь мученицам:
Тропарь, глас 4:
Тоpжеству́ет Це́pковь пеpвоpо́дных, / и свесели́тся пpие́мля ма́теpь о чаде́х веселя́щуюся, / я́же я́ко му́дpости тезоимени́тая / тpо́йственным богосло́вским добpоде́телем pавночи́сленныя поpоди́. / Ты́я с му́дpыми де́вами зpит уневе́стившияся Жениху́ Бо́гу Слову, / с не́ю и мы духо́вне в па́мяти их свесели́мся, глаго́люще: / Тpо́ицы побо́pницы, / Ве́pо, Любве́ и Наде́ждо, // в ве́pе, любви́ и наде́жде утвеpжда́йте нас.
Ещё один тропарь содержится в Менологии Томаса (в Крещении Михаила) Перселла:
Troparion of St Sophia and her Three Daughters
Tone 5
Thou didst blossom in the courts of the Lord / as a fruitful olive tree, / O holy Martyr Sophia; / in thy contest thou didst offer to Christ / the sweet fruit of thy womb, / Love, Hope and Faith. // With them, intercede for us all.
Двое греческих песнописцев — священноинок святогорской обители Симонопетра Афанасий и Георгий Милицис — составили молебные каноны в честь мучениц. Эти параклисы выложены на сайте «Ορθόδοξο Προσευχητάρι»: молебный канон священноинока Афанасия и молебный канон Георгия Милициса.
И, наконец, церковнославянское восполнение службы мученицам составил московский гимнограф протоиерей Илия Шапиро. В его последовании есть полностью стихиры на литии, стиховне и хвалитах. Из полностью комплектного бденного состава отсутствуют, таким образом, самогласен воззвахов, седальны начала утрени, стихира по 50-м псалме, икос 2-го междопесния и светилен / экзапостиларий 3-го междопесния. Поскольку творение отца Илии ещё не публиковалось, предлагаю его читателям «Уставных заметок».
Collapse )

Међународни научни скуп: Седам векова од упокојења св. краља Милутина

Руски генерал у српској војсци: Михаил Черњајев и 4.303 руска добровољца



ПОВРАТАК ГЕНЕРАЛА - 145 ГОДИНА ОД ДОЛАСКА РУСКИХ ДОБРОВОЉАЦА У СРБИЈУ.

Пише: д-р АЛЕКСЕЈ ТИМОФЕЈЕВ.

(Понедељак, 20. сеп 2021, 14:58 -> 18:35)

КАНОНСКА ЈУРИСДИКЦИЈА СПЦ У ДАНАШЊОЈ МАЂАРСКОЈ (1)


Овај други текст сам поодавно (28. дец. 2008. г. ), још пре отварања ЖЖ-а, поставио на сајту, између осталог говори о томе да нам са "љубљеним" Русима односи и нису увек били баш идилични, и да су нам и они "мало" бркали по јурисдикцији у Мађарској, и тамо углавном од мађаризованих Срба "направили" шачицу православних "Мађара" (и сада) под њиховом јурисдикцијом.

О Босфорџијама и о њиховом пренапрегнутом инсистирању на преживљеном тзв. варварском канону, којим све више постају искомлексирана маћеха посебно словенским народима, а све мање љубљена и поштована мајка Црква, "помало" је и сувишно говорити. Само, кад би инсистирали на православности колико инсистирају на: мењању вековне православне еклисиологије као на Критском саветовању, првенству и туђој пастви и духовној територији (области) био би то скоро васкрс "трончића на Босфору", и можда би га неко "мало" и поштовао упркос томе што поодавно није центар православног света, и нема никаквог основа да нас смара својим "духовним империјализмом (или: хегемонизмом)".

Ми смо Срби, хвала Богу, поодавно имали цара (и сместили га у народне песме), па смо некако у протеклим вековима успели да се излечимо или залечимо од империјалних комплекаса; за разлику од Грка (који једнако сневају о свом Константинопољу) и милих нам Руса (који су Москву прогласили за трећи Рим, а свог "долазећег" цара за некаквог готово М'шају).

АВГУСТ 27. ПРЕНОС И ПОВРАТАК ЧАСНИХ МОШТИЈУ СВ. ВЕЛИКОМУЧ. КНЕЗА ЛАЗАРА ...


МЕСЕЦА АВГУСТА, У 27. ДАН.

СПОМЕН ПРЕНОСА И ПОВРАТКА ЧАСНИХ МОШТИЈУ СВ. ВЕЛИКОМУЧ. КНЕЗА ЛАЗАРА, ИЗ САБОРНЕ ЦРКВЕ У БЕОГРАДУ
У ЊЕГОВУ ЗАДУЖБИНУ МАНАСТИР РАВАНИЦУ, 1989. ГОДИНЕ.

Тропар и кондак (цсл. и срб.).
(састављени 22. и 27. априла 2021. г.)

На данашњи дан 1989. мошти светог кнеза Лазара су, после велике литије кроз српске земље, приспеле у његову задужбину манастир Раваницу.

Мошти Светог кнеза Лазара  донете су први пут у Раваницу 1390. године из цркве Светог Вазнесења у Приштини. Године 1690. раванички монаси у Великој сеоби носе са собом мошти у Сентандреју. Након седам година мошти су пренесене у Врдник у манастир Нову Раваницу где остају до 1942. На заузимање митрополита Јосифа, професор Радослав Грујић преноси мошти из Врдника у Саборну цркву у Београду.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 30.маја 1954. године доноси одлуку о преношењу моштију Светог кнеза Лазара у његов манастир Раваницу. Ова одлука се спроводи тек 1988. поводом прославе шестогодишњице Косовске битке. Када су 28. јуна 1988. године отпочеле припреме за прославу 600 годишњице од боја на Косову и мученичке смрти Светог кнеза Лазара, његове мошти свечано су испраћене из Београда на пут по Србији дуг више од годину дана. На путу ка Раваници мошти Светог кнеза Лазара су прошле и боравиле у следећим местима:
Collapse )

[текст преузет са инстаграм налога "Српски светачник".]

Напомена: у манастиру Раваници у овај дан бива празник и служи се св. литургија, одлуком епископа Браничевског д-ра Игњатија (Мидића).

Радуј се, митрополите Јоаникије II Мићовићу ...


ДОБОДОШЛИЦА МИТРОПОЛИТУ ЈОАНИКИЈУ  II МИЋОВИЋУ

Благо Теби и нама нови митрополите Црногорско-приморски Јоаникије  II Мићовићу, млади орлићу долетео испод планине Његош у гнездо великих орлова испод Орловог крша.

Кад си изабрао своје име изабрао си и судбину и трнов венац свог имењака и свештеника Црногорско-приморске митрополије које је Христос уписао у своју војску, а Српска православна црква у славу двехиљадитог Христовог рођендана уписала у диптих светих и преместила на иконе. Њихова невина крв је семе из које је васкрснула садашња Црногорско-приморска митрополија коју више нико никад не може убити.

Срећна ти столица на коју си дошао по промисли Божјој као оруђе провиђења на радост твог духовног оца Амфилохија Ристосовог Риста Радовића који те је први уочио, монашио и завладичио у Цетињском манастиру.

Радуј се, што си већ доживео славу коју није доживео ни он ни било ко од твојих претходника да ти браћа забрањују да се устоличиш на столици на којој столујеш и на којој вековима столују митрополити Црногорско-приморске митрополије, постављајући ти ултиматум који се може испунити само по цену образа твоје цркве и твога народа.

Комунизам је поделио браћу на верне и неверне и то је најважнија, ако не и једина подела која постоји у Црној Гори, али не постоји у Православној цркви, за коју браћа и окренута леђима остају браћа, а црква отворена за све.

Радуј се, митрополите Јоаникије II Мићовићу, мученика похвало, a по чистоти, висини и лепоти украсо хришћанске васељене.

Ма колика и каква буде свечаност Твог устоличења у Цетињском манастиру биће већа и свечанија она на небу, изнад Цетиња и Цетињског манастира.
Твој искреник,
Матија БЕЋКОВИЋ

[Преузето са сајта ЦГП митрополије.]

Јерарх међу својим народом ...


У време овог злехудог коронованија када поглавари неких православних цркава напрасно постају отшелници, неки овако ... неки онако ... надајући се да ће ова пошаст већ једном проћи и да ће они претећи (а да ће срамоту преплашених пастира к'о и све покрити заборав, па ће опет да нам проповедају љубав која их ништа не кошта и обавезну послушност њима), митрополит УПЦ (МП) Онуфрије 14. августа о. г. (на Макавеје) онако баш међу својим народом, што би се код нас рекло: свој међу својима ... на лицу се не види ни трунка помисли да би некако да (им) утекне (смешна да не кажем траги-комична "атлетска" дисциплина доброг дела српских владика, попут вожења слалома с препрекама на поледици). Осмех и ведрина на лицу који као да нису одавде, не научено глуматање оних који су на силу љубазни, и углавном пред камерама.

Има и наш нови патријарх г. Порфирије неколико лепих епизода, нпр. оно пешачење на посао преко моста, васкршњи ручак са бескућницима и недавно свирање (или пробање да свира) у шаргију (мали саз, музички инструмент босанских муслимана, у који и Срби радо свирају). Сад да ли је све то спонтано или му неко ради маркетинг, као човеку искусном у медијском наступу (да не кажем самоприказивању) видећемо ... за сад не бих ни да хвалим ни да кудим ... свакако показује једну завидну динамику коју нпр. његов претходник није имао, да л' је питање година или темперамента није толико ни битно.



Update 5. септ. 2021. г.: А овде је испао и делија (јунак), тј. за разлику од своја два претходника добро се сналази у ситуацијама које намештају покварени балкански политичари ... Похвала за јунаштво (бесстрашие и решимость) му је стигла директно од колеге Ћирила Отшелника.